Od Kine do Rusije punim plućima

Kad pronađeš raj na zemlji, logična je stvar da ne želiš da ga napustiš, zar ne? Ako ste pročitali moj prošli blog, već znate da sam pronašao ono što je za mene raj na zemlji. Ako nije to, onda ne znam šta je. Ali ipak sam odlučio da ga napustim. Zašto, pitate se? Prvo, logika me nikad nije previše zanimala. Drugo – raj je predivan, ali život je putovanje. A ja, pre svega, želim da živim, i to punim plućima.

Život na točkovima

Život se za mene nastavlja na železnici Beijing – Moskva. Ispred mene – preko 7000 km, 2 kontinenta i 5 vremenskih zona. Ne znam tačno koliko dana, jer na nekim mestima ću se sigurno koji dan zaustaviti. Bajkalsko jezero definitivno je na listi.

Nisam uzeo privatni kupe, jer to ne bi bilo potpuno iskustvo. Pravo putovanje Transmongolskom železnicom podrazumeva život na par kvadrata sa potpunim strancima, noćne razgovore, deljenje životnih priča, deljenje užine i pastila za grlo, kartanje, spavanje na sopstvenoj torbi (opreza radi) sa tuđim hrkanjem u pozadini, zvukom železnice i čudesnim krajolicima koji se izmenjuju u prozorskim okvirima.

salveo-blog-na-marginama-sveta-10-2018-2

Prvog dana i noći sve je izgledalo tačno tako. Za cimere sam dobio ćutljivog Mongola Erdena, nimalo ćutljivu, ali vrlo simpatičnu Ruskinju Iru i Jaspera, njenog dečka Nizozemca, još jednog “padobranca” Evropljanina poput mene. Odmah sam osetio dobru vibraciju i bio čvrsto uveren da će se ista produžiti na svih X dana do kraja putovanja. Međutim, već sledećeg jutra, i to u samo svanuće, sve se za mene preokrenulo…

Neprijatelj dolazi iznutra

Zajedno sa ružičastim zracima sunca, probudilo me oštro probadanje u grudima. Ne, niko mi nije zario nož ni ništa slično, moji saputnici su čvrsto spavali (barem do tog trenutka) – ali, uhvatio me neverovatno jak i nezaustavljiv kašalj. Nakon nekoliko minuta šoka, gušenja i pokušaja smirivanja kašlja, ipak sam odlučio da ne pretvorim svoje usnule saputnike u sapatnike, te sam napustio kupe. Sedeo sam u polumračnom restoranu voza, sa čovekom za kog nisam bio siguran da li je putnik ili zaposleni, a koji je čvrsto spavao sa glavom na stolu i od mog kašljanja se nije ni mrdnuo. Pokušavao sam da smirim pluća svom svojom koncentracijom, dubokim disanjem kroz nos, maštanjem o Bajkalskom jezeru, ali ništa, čak ni meditativne tehnike koje sam učio u Kini, nisu bile ni od kakve koristi. Pomirio sam se sa tim da ću jednostavno kašljati dok mi ne ponestane sve snage i dok se ne onesvestim.

Svašta sam u životu proživeo, ali tako jak kašalj nikad. Ne znam mu uzrok, a ni kako da mu stanem na kraj. Napao me potpuno nespremnog. Nastavi li se ovo, razmišljao sam, umesto u mongolske i sibirske krajolike, do kraja putovanja gledaću u bele, lekarske mantile. Već sam bio otprilike u istoj poziciji kao i moj saputnik par stolova dalje (još se nije pomerio), kad sam začuo korake iz hodnika.

salveo-blog-na-marginama-sveta-10-2018-3

Spas u pravi čas

Nisam imao snage da dignem glavu dok nisam osetio da je neko seo pored mene. Bila je to neka starija, seda gospođa sa intenzivnim parfemom i krupnim, ledeno-plavim, ali izrazito toplim očima. Po izgledu i naglasku kojim me pitala “Do you speak English?” rekao bih da je slovenskog porekla, možda Ruskinja, Ukrajinka ili Poljakinja.

Iz mene je izašlo, koliko mi je kašalj dozvoljavao, nešto što je ličilo na “Yes”, mada nisam siguran kako je to zvučalo. “Take this. 4 times a day” (u prevodu – da uzmem po jednu 4 puta dnevno), rekla mi je i pružila dva niza narandžastih Prospan pastila. Za mene, u tom trenutku, osećaj je bio kao da mi je neko dao najdragocenije dragulje ovog sveta. Da je u jednoj ruci držala safir, a u drugoj pastilu i rekla mi da biram, bez razmišljanja bih odabrao ovo drugo. Uzalud sva bogatstva, ako ne mogu da dođem do daha do kraja putovanja. A ovi mali, narandžasti dragulji za kašalj bili su moj spas.

Dok sam dolazio sebi, odjednom sam shvatio da gospođa više ne sedi pored mene, a nisam čuo korake u hodniku. Nisam ni stigao da je pitam odakle je, ni pošteno da joj se zahvalim za lek. Nisam je više nijednom video do kraja putovanja, a zahvaljujući njoj, ostatak putovanja prošao je u puno boljem tonu i za mene, i za moje disajne puteve i za moje saputnike. Idemo sad punim plućima do Rusije!