Najčešće nedoumice pri operisanju krajnika

U jednom od prošlih blogova pisali smo o tome šta je operacija krajnika, kada bi ih trebalo vaditi i koji su najčešći razlozi.

Sada smo izdvojili neke od najčešćih nedoumica koje se tiču problema s grlom i vađenjem krajnika.

 

Moje dete nikada nije imalo upalu grla, a mora da operiše tonzile!

Vaše dete ima poremećaj disanja tokom spavanja (hrče, ima pauze u disanju, nemirno spava, preznojava se) i zato se mora operisati. Takvo disanje nije normalno. Dete je noću stalno u nedostatku kiseonika, što dugoročno oštećuje krvne sudove i vitalne organe. Osim toga, dete koje tako diše budi se umorno i nervozno jer se nije odmorilo tokom noći. To rezultira lošijim rezultatima u školi, dete deluje „hiperaktivno” i neposlušno. Ponekad je nužno operisati samo treći krajnik, ali u slučaju opstrukcijske apneje u spavanju (prekida disanja dužeg od 10 sekundi), to nije dovoljno.

Dete mi nikada nije imalo upalu uva, a lekar predlaže operaciju trećeg krajnika!

Veliki treći krajnik, osim što predstavlja smetnju u disanju na nos, zatvara ušća Eustahijevih cevi i dovodi do stvaranja potpritiska u srednjem uvu, nakupljanja tečnosti i nemogućnosti izjednačavanja pritiska, pa dete slabije čuje. Ako takvo stanje potraje duže od šest meseci, može doći do stvaranja priraslica među slušnim koščicama i trajnog oštećenja sluha.

Koji je najraniji uzrast za operaciju?

a girl of seven European appearance brunette holding hands by the throat on a gray background, asthma, sore

Operacija trećeg krajnika se može izvršiti već s jednom godinom. Operacija tonzila i treće mandule obično se radi nakon treće godine života, jer očekivani gubitak krvi tokom operacije može biti rizični faktor za manje dete. Tome se može doskočiti primenom tzv. beskrvnih metoda operisanja, pa tako možemo operisati i mlađu decu.

Odlazak otorinolaringologu

U većini slučajeva roditelji dovode dete na pregled s određenom idejom o tome da li detetu treba operacija ili ne, pa su zato iskazi roditelja o zdravstvenom stanju deteta vrlo često iskrivljeni i oblikovani prema zacrtanom cilju. Otorinolaringolog sluša roditelje, ali samo odgovore na ciljana pitanja, pažljivo gleda i sluša dete i procenjuje njegovo disanje, govor, uhranjenost, boju kože, izraz lica i čita uput pedijatra.

Kako se indikacije za (adeno)tonzilektomiju mogu grubo podeliti u dve grupe, smetnje disanja i/ili učestale upale, tako su i pitanja koja postavlja otorinolaringolog podeljena u dve grupe.

Ova pitanja može postaviti i roditelj sam sebi kada razmišlja o zdravlju ili bolesti svog deteta i eventualnoj potrebi za operacijskim lečenjem.

Beautiful young mother and her daughter in autumn park

Prva grupa pitanja „traži" znakove opstrukcije disanja:

• Kako dete diše – na usta ili na nos?
• Hrče li noću?
• Da li spava nemirno?
• Da li se preznojava noću?
• Ima li pauze u disanju?
• Da li govori „kroz nos”?
• Kako guta krutu hranu?

Druga grupa pitanja otkriva učestalost i značaj upalnih promena:

• Koliko često dete ima upale grla?
• Koliko antibiotika godišnje popije?
• Da li ima česte upale uva?
• Kako čuje?
• Da li mu često curi gnojni sekret iz nosa?
• Ima li neprijatan zadah iz usta?

ZAŠTITI GRLO!