Kad završiš u Kini brže nego što si planirao ili “izgubljen u prevodu” – prvi deo

Da, stigao sam u Kinu. Da, čitaoci moji dragi, vi ste odgovorni za to. I da, iskoristio sam to kao izgovor pred svojom majkom koja me jedva pustila iz kuće kad sam joj saopštio ovu vest, nakon što sam već izneo stvari pred prag, tako da joj maksimalno smanjim šanse da me u tome spreči. Nije uspela da me zaustavi, uprkos svim psihofizičkim naporima, ali je uspela u džep da mi ubaci tubicu Tyrosura, očigledno predvidevši neki sličan scenario. Majčinska intuicija, šta ćeš.

Da vas podsetim – u prošli blog sam stavio anketu u kojoj sam od vas zatražio da mi pomognete da odaberem sledeću destinaciju na koju ću da otputujem. Na moju sreću ili žalost (to tek treba da saznam) odabrali ste Kinu. Umesto Transsibirske železnice, odlučio sam da ipak odletim ravno u Hong Kong. Ovo su prvi utisci, ukratko:

  • Tri sata čekanja na aerodromu

Rojevi kineskih turista koji upravo napuštaju našu zemlju. Navala na aerodromske suvenirnice kao da sutra ne postoji (gde im to sve stane?). Sveopšta histerija pregledavanja snimljenih selfija na mobilnim telefonima i tabletima.

 Misija izlaska sa aerodroma u Hong Kongu

Psihička priprema za ono što me čeka u gradu. Ispravka netačnog navoda iz prethodne tačke – ono nisu bili rojevi ljudi. Tek sad sam shvatio šta su to rojevi ljudi. Trebalo mi je otprilike dva sata da svojoj (skoro dvometraškoj) malenkosti i skromnom rancu sa najosnovnijim potrepštinama prokrčim put do izlaska.

  • Hong Kong

Ispravka netačnog navoda iz prethodne dve tačke – ne, nisam još imao ni blagog pojma što su to rojevi ljudi. Ako se ono mogu zvati rojevi, ovo je sada košnica.

Priznajem da mi planiranje puta nikad nije bila jača strana, koliko god da putujem, ali na neke stvari ipak misliš da si spreman. Da ne dužim, mislio sam da znam otprilike šta me očekuje u Kini, ali napravio sam nekoliko ključnih grešaka. Ovaj deo bih posebno preporučio onima koji imaju želju da jednom ovde doputuju:

  • Podcenio sam smog

Oh da, bio sam ja već u svetskim metropolama. Drao sam sebi grlo suvim kašljem u New Yorku i Parizu i mislio sam da sam naučio lekciju. Kako sad stvari stoje, za Hong Kong mi moje trostruke zalihe isle neće pokriti ni prva tri dana.

  • Štedeo sam na smeštaju

Ideja je bila da ću biti toliko umoran nakon puta da ću se samo onesvestiti na bilo čemu što se legitimno priznaje kao krevet u bilo kakva četiri zida i da se ne isplati na to trošiti novac. Ideja je bila pogrešna. Kako zamišljaš atomsko sklonište? Garantujem da je ovaj hotel (ili šta već) sigurno deset puta gori od te projekcije.

  • Mislio sam da Kinezi dobro znaju engleski

Mislio sam da će barem u Hong Kongu svi govoriti engleski i da će biti lako. Nije. Ako ne naletim na strance ili eventualno na mlađe Kineze, Google translate je moj verni pratilac, moja desna ruka, moja zvezda vodilja, moje svetlo u tami, moje sve. Još uvek se nadam da dosad samo nisam imao sreće.

A kad smo kod sreće, baš me zanima kako će me služiti ostatak puta. Naime, nedugo nakon što sam stigao u ovu “nazovi sobu” i poslužio se prostorijom koja bi trebalo da ima funkciju kupatila, na ormariću sam našao porukicu. Da, porukicu, ručno napisanu na papiru, i to ne kineskim pismom, već našom, dobro mi poznatom latinicom, i to na srpskom jeziku.

“Iako izgledaš umorno, ja znam da ti nije tako mrsko biti izgubljen u prevodu.  Hajde da se izgubimo do kraja. Sutra u 10.30 te čekam ispred hotela.”

Razmišljam već neko vreme, ali nemam ni najblažeg pojma ko bi mogao da bude autor ove poruke. Saznaćemo sutra ujutru. Sad idem da sklopim oči i da probam da zaspim na najneudobnijem dušeku koja su moja leđa ikad osetila (a verujte mi, spavao sam svuda), u nadi da ću se ujutro probuditi sa svim organima na broju, i da će tako i ostati do kraja puta. Poželite mi sreću.