Kad nepoznato postane nezaboravno ili “Izgubljen u prevodu” – drugi deo

Ako se neko možda pitao, da, i dalje sam u Kini. Ako ste možda zaboravili, to se dogodilo vašom krivicom. Kako? Da ne ponavljam tu veselu anegdotu, podsetite se u mom prošlom blogu.

S obzirom da ne znam kada ću sledeći put imati vremena i kada će mi okolnosti dozvoliti da sednem i na miru pišem, kad god ukradem neki minut, napisaću vam kratku pričicu o tome šta se trenutno dešava.

Hong Kong, 4:50 ujutro

 Ovo inače nije moje uobičajeno vreme za buđenje, osim ako ne jurim da stignem na  neki avion, ali “udobnost” kreveta me navela da ustanem rano. Udišući “svež” jutarnji smog, već sam posisao nekoliko isli za doručak. Moram priznati da je uzbuđenje takođe uticalo na moju nesanicu. Ko je autor te misteriozne poruke? Ko bi, od mojih poznanika, baš sad mogao da bude ovde i ko bi me, pobogu, mogao videti u tolikom mnoštvu ljudi? Ako nije nekao iznenađenje ili nesporazum, saznaćemo u 10:30 pred hotelom, kao što je rečeno u poruci.

Vlak Hong Kong – Huizhou, 11:20

Već sam tačno 20 minuta u vozu za Huizhou. To ime sam letimično znao da pročitam po raznim vodičima, možda i da čujem u nekim pričama, ali nikada nisam saznao mnogo o mestu koje stoji iza njega, niti sam ikad bio siguran kako se tačno izgovara. Krenuo sam da jedem sendvič koji sam na brzinu kupio negde usput.

Do mene sedi osoba koja, navodno, jako dobro poznaje Huizhou i okolinu. Ime joj nije Jing, Mei Xing, ni Huian.  Ime joj je Mia i gleda me krupnim zelenim očima ispod tamnosmeđih šiški. Očima koje se konstantno smeju, čak i kad joj ostatak lica pokušava biti ozbiljan. Kažem – pokušava, jer Mia nikad nije sasvim ozbiljna i siguran sam da se sa svakim svojim postupkom, pa i ovim “otimanjem” mene iz naručja Hong Konga, vrhunski zabavlja. Oči je odaju.

Vlak Hong Kong – Huizhou, 12:40

Taman smo negde na pola puta do odredišta. Ako bih želeo da prenesem sve što mi je Mia ispričala u ovih sat i po vremena, trebalo bi da napišem jedan manji roman. Da ne ostanete u potpunom neznanju, Mia je jedna dvadeset-i-nešto-godišnja devojka iz Beograda, diplomirani sinolog (otud poznavanje kineskog i Kine). Ali nisam je tamo upoznao, naši putevi susreli su se u New Yorku gde sam proveo leto pre 4-5 godina. Ali i to je priča koja bi zahtevala jedan poseban roman. Nismo se intenzivno družili, ali svako druženje bilo je za pamćenje. Blago rečeno. I najkraće rečeno.

Huizhou, 13:50

Kad bih želeo detaljno da opišem predele koje sam gledao na ovom putu, sa svom količinom oduševljenja koja se nagomilala u meni u ta skoro tri sata, e, za to mi ne bi bio potreban jedan roman, već nekoliko. Ja, koji sam stvarno video sveta, impresioniran sam, da ne kažem očaran. Toliko jarke nijanse zelenih brežuljaka i plavih jezera na pozadini neba i planina, prošarane toplim nijansama kućica – lađica, međusobno stopljenih brzinom voza, utisnule su mi se zauvek u oči. Eto, i raspekmezile su me.

Pre nego što sam se stigao da se snađem sa svojim utiscima, Mia me povukla za ruku i odvukla u autobus, sa rečima: “Nećemo sad u još jedan megalopolis. Možda kasnije, ako baš budeš hteo”.

Mesto kojem ne mogu da zapamtim ime, 16:00

Mia mi je nekoliko puta ponovila u koje mesto smo stigli, ali nikako da ga upamtim. Probao sam da upišem u Google to što sam mislio da sam čuo, ali ništa nije izašlo. Ne bih se čudio da uopšte nije zapisano na službenim kartama.

Ovo je jedno selo, seoce. Takav mir u životu nisam osetio. Ne, ja dosad nisam znao što je mir, niti sam znao da postoji toliko čist vazduh (možda sam u posttraumatskom šoku nakon megalopolisa). Dočekao nas je čovek sa licem koje izgleda kao da je stalno razvučeno u osmeh. Izmenio ja par rečenica sa Miom na kineskom i odveo nas u svoj vrt na najbistriji zeleni čaj koji sam ikad pio, koji mi je instantno razbistrio glavu.

  • Kako se ono zove ovo mesto? – upitao sam opet Miu.

Rekla mi je, ali sam opet zaboravio, pa ne mogu ni da ga zapišem.

  • Koliko ostajemo ovde?

Pogledala me samo tim nasmešenim očima i znao sam da odgovora nema. Ništa drugo nisam ni očekivao.

Ovdje čak i dvojezični natpisi prestaju. Prevodica imam, ali neću puno da je zapitkujem. Više me ni grlo ne grebe zahvaljujući isla mint-u. U ovakvom okruženju i u ovakvom društvu, uvek ću se rado izgubiti u prevodu, vremenu, prostoru… I na sve druge moguće načine.