Na marginama sveta: Pod katalonskim suncem

Nisam prvi put u Barseloni. S obzirom da je svaki put kad dođem količina turista u tom gradu veća nego prošli put, odlučio sam da se ne zadržavam. Odakle jedan grad crpi kiseonik za sve te ljude?

Probijam se kroz zaglušujuću masu užarenih glava, šešira, torbica i kamera. U ovoj gužvi ne bih  prepoznao ni rođenu majku da mi maše selfie štapom ispred lica.

Treba smisliti gdje ću dalje. Lovim popodne neki voz prema severu, pa gde me odvede. Dotad ću, zavaljen na stepenicama, romantičarski zuriti u katalonsko nebo.

Dok smišljam solažu na akustičnoj gitari, prebirući prstima u prazno i zanemarujući gde sam, moju kompoziciju (koja bi lako mogla da postane hit, ako bih je zabeležio) prekida daleko žešći talas pokreta crvene marame u dugim rukama rasplesane Španjolke.  U crnom trikou, previjajući savršeni struk,  šarala je tom maramom po panorami grada. Zablenuo sam se u tu maramu kao bik u matadora, u njene spretne i brze pokrete, u njene ruke, bedra, kosu… Zalepila me za stepenice pod podnevnim suncem.

Goreo sam, u svakom pogledu.

Da me neko pita – prepričao bih kako sam ustao i plesao sa njom, ali istina je da sam izgledao kao dete pred izlogom poslastičarnice.

Nespretnim špansko-engleskim zahvalila je na pažnji (joj, da je samo znala koliko sam joj pažnje dao…). To preplanulo lice sa jakim obrvama iznad smeđih očiju hodalo je među turistima razbacanima po stepenicama (tek tad mi je postalo jasno da nismo sami), okrenulo se prema meni, a ruka mi je ispružila šešir.

Bestraga, totalno sam dekintiran (moram poraditi na tome, postaje zabrinjavajuće). Nervozno se smeškam dok kopam po džepovima, iako znam da neću ništa izvući iz njih, ali kupujem sebi vreme. Napipam bočicu Vaxola i oblutak koji sam skupio na marokanskoj plaži, automatski ga ubacim u šešir. Prvo je posmatrala taj blesavi kamenčić koji se pomešao sa kovanicama u šeširu, zatim je prasnula u smeh, okrenula se i nastavila dalje. Kakav blam…

Našao sam bankomat, utešio se pinčosima iz neke kvartovske krčme (hrana je imala puno bolji ukus nego što je izgled mesta obećavao) i krenuo u potragu za hladnijim mestom za kratku popodnevnu siestu, pre nego što nastavim do železničke stanice.

Gledam u pod, jer ionako tražim senku, a one se najbolje tako nalaze. Vidim dobro mesto, obuzima me radost, jer je nekim čudom prazno i stigao bih da ga zauzmem pre ovih Amera da me za ranac nije nešto povuklo.

Pljačkaju me!

Okrenem se, spreman na svoje kung-fu pokrete koje znam još iz vremena kad mi je Karate kid bio omiljeni film i shvatim da je to ona ista ruka koja mi je pre par sati ispružila šešir i čiji sam hipnotički ples nagradio kamenčićem sa plaže.

“You got lost?”

Nije trebalo da maše maramom da bih nastavio da je pratim u stopu.

Taj ostatak dana sam prvi put zapravo posetio ovaj grad. Prvi put sam shvatio da prljaviji pod u Španiji znači bolju birtiju i da prava žurka ne počinje pre 1h u noć.

Voz sam propustio…

Po letnjim vrućinama, spavanje na klupi u parku uopšte nije tako loše. Ako zahladi, imam crvenu maramu da se njome pokrijem.