Kad princeze postanu sirene Pt.2

Ako još niste pročitali prvi deo, pročitajte ga sad, pa se vratite…

U sekundi me uhvatila panika od glave do vrhova prstiju.

Vrućina mi je odjednom postala nepodnošljiva, a blještavo more i šljunak oko mene pretvorili su se u scenu iz najgore noćne more. Ono od čega strahuje svaki roditelj događa mi se upravo sada, na plaži, sa zbunjenom Bubom i Princezom 1 koja pilji u mene svojim velikim očima. Njoj i dalje nije jasno gde je sladoled koji je čekala, a ja umirem od brige gde mi je nestala ćerka.

Ne znam odakle da krenem, od mora ili od kopna, a naravno, najgori scenariji vrte mi se po glavi. Od svih ovih ljudi na plaži, ko zna koliko je manijaka, možda je sad u nečijem automobilu i na putu za ko zna gde, a možda je otplivala daleko, pa su je povukle struje…

Prva reakcija – paraliza od straha. Druga reakcija – akcija, sad i odmah! Okupila sam sve klince oko Bube, da ne bi više nekom palo na pamet da se udalji. Nju sam angažovala da zove muža i alarmira sve poznanike u mestu – neka jave ako vide bledunjavu sedmogodišnjakinju u šarenom kupaćem kostimu koja deluje kao da ne pripada situaciji u kojoj se našla. Samo, takvih u mestu ima ko zna koliko…

Pročešljala sam sve obližnje kafiće brzinom munje, verovatno su svi mislili da nisam baš svoja ili da me lupila vrućina. Nasumične prolaznike zapitkivala sam jesu li videli izgubljenu devojčicu i ukratko je opisivala, ali odgovori su uglavnom bili tipa “Non parlo…Italiano?”, “Waas?” ili samo beznadni pogled koji bi prošao vidokrugom po kojem je šetalo barem desetak takvih devojčica – a nijedna moja.

Pregorela sam od sunca, kupala se u vlastitom znoju, dehidrirala, ali odlučila sam da ne stajem dok se ne srušim ili dok ne nađem Princezu. Dok sam jednom zbunjenom Čehu pantomimom i bazičnim engleskim objašnjavala “Little girl, skinny, brown hair, lost…” zazvonio mi je mobilni u torbi. Panično sam kopala po velikoj torbi za plažu natrpanoj stvarima – novčanik, krema za sunčanje, Tyrosur, naočare, isla… aha, evo tu je! Konačno sam napipala mobilni i javila se Bubi.

  • “Kako misliš, bila je kod prijateljice???”

Čeh se stresao od mog urlika i zatim samo pažljivo udaljio, bez pozdrava.

Koliko sam shvatila Bubino ubrzano objašnjenje preko mobilnog, moja ćerka je na putu do sladoleda upoznala novu prijateljicu, koja je odlučila da joj pokaže svoj novi supercool fidget spinner, pa su otišle kod nje u apartman i tamo se zaigrale.

Dok sam se vratila do njih na plažu, svi su već bili na okupu, smireni, sa sladoledom u rukama. Pridružila im se neka nepoznata devojčica skandinavskog izgleda.

Nisam znala treba li sada da se izvičem na svoju nepromišljenu odbeglu ćerku, ali prvi refleks mi je bio samo da je zagrlim svom snagom.

  • “Bezobraznice jedna, ako se nisi dosad utopila, ja ću te sad udaviti!”
  • “Mamaaa, ispašće mi sladoled!”

Obe smo se histerično smejale, ja od kombinacije adrenalina i ogromnog olakšanja, ona verovatno od zbunjenosti.

  • “Kako ste je našli?” – upitala sam Bubu.
  • “Ozrenova prijateljica. Princezini novi prijatelji smešteni su u njenom apartmanu”
  • “Koja prijateljica?”
  • “Ma ova jedna, iz mesta…”

Osetila sam dozu gorčine u njenom glasu i učinilo mi se da kipi od želje da mi nešto kaže, a ne može pred decom.

Sunce je počelo da zalazi i uskoro smo krenuli kući, cela postava na okupu – sa moje dve Princeze, žive, zdrave i netaknute. U sledećih desetak dana letovanja, toplo se nadam da će nivo uzbuđenja i adrenalina biti barem malo niži.

Šta rade naši ostali junaci? Saznajte.